Porodica Krstonošić iz Kikinde, na severu Banata, svoje poljoprivredno gazdinstvo registrovala je 2004. godine i od tada se u kontinuitetu bave primarnom proizvodnjom u povrtarstvu, ratarstvu i stočarstvu. Od 2020. počinju, da se pored primarne proizodnje bave i domaćom preradom povrća i uljarica sa svojih njiva, u skladu sa principima zdrave ishrane. Danas proizvode hladno ceđena ulja od suncokreta, uljane repice, lana, maka, konoplje, kikirikija i uljane tikve koju Kikinđani zovu ludaja.
A kako je sve počelo priča nam Vladimir Krstonošić.
–Moja interesovanja su se od detinjstva često menjala. Bilo ih je uvek aktuelno po nekoliko, a poljoprivreda je uvek bila jedno od njih jer sam još kao dete zavoleo miris rosnog sena i da sa njive u sred nepregledne ravnice posmatram izlazak Sunca. Nakon završetka školovanja, zaposlio sam se, oženio i dobio dete. Tada su nam se povećale potrebe za mlekom, jer je moj otac već odavno bio prestao da gaji goveda. Odlučili smo tada da nam je bolje da nabavimo kozu nego da kupujemo mleko, tim pre što smo i supruga i ja bili naviknuti na domaće. Čim smo kupili kozu, suprugini roditelji su nam pokloniji još jednu. Tako je naše stado počelo da raste pa su se pojavili i prvi viškovi. Ideja o komercijalnoj proizvodnji javila se kada su na naša vrata počeli da dolaze ljudi sa molbom da im prodamo malo kozjeg mleka jer im je lekar preporučio. To nas je navelo da počnemo da čitamo i da se na sve moguće načine informišemo o uticaju ishrane na zdravlje. Tako smo počeli da u svojstvu potrošača eksperimentišemo sa raznim egzotičnim ili nekim zaboravljenim lokalnim namirnicama. Ubacili smo u ishranu više voća i povrća koje smo počeli i da proizvodimo u znatno većim količinama. Belo brašno smo zamenili integralnim, kafu čajevima od autohtonog lekovitog bilja, šećer izbacili ili zamenili medom, a umesto rafinisanog ulja kupovali smo maslinovo i razna druga hladno ceđena ulja. Počeli da maštamo i o tome da poput kozjeg mleka i povrća, počnemo sami da proizvodimo za sebe i sve ove druge namirnice koje koristimo – priča Vladimir.
Sirovine su, kako kaže Vladimir, imali, ali tada, pre oko petnaestak godina, bilo je veoma teško pronaći na tržištu opremu za proizvodnju takvih namirnica, a kamoli da su tako nešto mogli sebi da priušte. Tek pre otprilike dve godine, kada su čvrsto odlučili da ušteđevinu ulože u nabavku prese za hladno ceđenje ulja, objavljen je konkurs lokalne samouprave za dodelu bespovratnih sredstava za nabavku opreme za hladno ceđenje ulja.
–Nismo oklevali da podnesemo zahtev. Procedura jeste potrajala, ali je vredelo sačekati jer nam je zahtev odobren i dobili smo ta bespovratna sredstva u iznosu od 80 % bez PDV-a, što je negde oko polovine ukupne sume. Da toga nije bilo, mi bismo svakako kupili tu presu sopstvenim sredstvima, ali je pitanje da li bi nam ostalo dovoljno novca da nabavimo i svu dodatnu opremu i odmah počnemo sa proizvodnjom. Na opštu radost cele porodice, prve kapi ulja su potekle iz prese, ali to je bio tek nagoveštaj da bismo jednog dana mogli da postanemo tek perspektivni početnici u ovom poslu. Sirovo ulje još uvek nije za upotrebu, mora se sačekati dok se ne izbistri, a onda treba izabrati i nabaviti odgovarajuću ambalažu, pa dizajnirati etiketu uz neizostavnu dilemu da li ta etiketa treba da nagoveštava luksuzni ili etno imidž – navodi Vladimir.
Nije lako, prema rečima Vladimira, izboriti se za svoj deo tržišta, ali činjenica da živimo u vremenu brzih komunikacija omogućila im je da informacija o njihovim proizvodima, kao i proizvodi, stignu i do stotinama kilometara udaljenih kupaca.
–Internet oglašavanje i objave na društvenim mrežama su nam prokrčile put kako do potrošačkih domaćinstava, tako i do prodavnica zdrave hrane, restorana i zanatskih radnji koje snabdevamo nešto većim količinama robe. Moram da napomenem da smo i po pitanju plasmana robe imali jaku podršku lokalne samouprave i nadležnih lokalnih institucija koji su učinili veoma mnogo sa svoje strane da nas promovišu u medijima i kroz oficijelnu prezentaciju gastro-turističke ponude naše lokalne zajednice. Da bismo svoja hladno ceđena ulja učinili što popularnijim i pristupačnijim što širem krugu potrošača, pružili smo priliku našim lokalnim kupcima da osim u elegantnoj, namenskoj ambalaži, neka od naših ulja mogu da kupe i u rinfuzu pod uslovom da od kuće donesu svoju čistu i suvu ambalažu – kaže Vladimir.
Krstonošići trenutno proizvode hladno ceđena ulja od suncokreta, uljane repice, lana, maka, konoplje, kikirikija i uljane tikve. Povrtarstvo nisu napustili te, osim uljane tikve, uzgajaju i muskatnu tikvu i drugo povrće koje plasiraju na tržište u svežem ili sušenom stanju.
–Nusproizvod u formi peleta koji se dobija prilikom hladnog ceđenja ulja, kao suvi ostatak, naziva se uljna pogača. Pogače od suncokreta i uljane repice se koriste uglavnom kao proteinska komponenta u pripremi stočne hrane, dok se pogače od lana konoplje i semena ludaje, inače dosta skuplje od suncokretove i repičine, koriste najčešće za ishranu vrhunskih grla trkačkih konja ili kao primama u šaranskom ribolovu. Lanenu, makovu, konopljinu i kikirikijevu pogaču za potrebe ljudske ishrane dalje prerađujemo finim mlevenjem i prosejavanjem. Tako nastaju proteinska, bezglutenska brašna koja se mogu koristiti u pripremi hlebova, peciva i kolača, kao i za spravljanje proteinskih šejkova, kaša i smutija za sportiste. Sve sirovine za ceđenje ulja proizvodimo sami uključujući čak i kikiriki, ali izuzevši konoplju čija je proizvodnja u svakom smislu komplikovana – naveo je Vladimir.
Svima koji žele da se upuste u proizvodnju hladno ceđenih ulja Vladimir savetuje da ovaj posao ne počinju ukoliko nemaju sopstvenu proizvodnju sirovina.
–Potražnja za hladno ceđenim uljima je u porastu. Tome je dodatno doprineo i nedavni nagli skok cena rafinisanih ulja, ali sa druge strane, gotovo srazmerno tražnji raste i ponuda jer postojeći proizvođači povećavaju svoje kapacitete. Bojim se da oni koji zavise od kupovine sirovina ne mogu da budu konkurentni po pitanju cena sa onima koji sirovine proizvode u sopstvenoj režiji i imaju komotne zalihe, naročito u ovim turbulentnim trenucima kada cene inputa u poljoprivredi naprosto divljaju – zaključuje Krstonošić.
Tekst je deo projekta “Saveti i iskustva vojvođanskih biznisa” koje je podržao Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama.
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama, koji je dodelio sredstva.
