Domaći preduzetnici mnogo lakše dolaze do finansijera nego do kvalifikovanih radnika. Naime, problem nije samo u deficitarnim profilima, nego i u odlasku mladih iz zemlje. Nemoguće je stvoriti “zalihe” radnika, pa mnogi upućeni u temu smatraju da je potrebno rezervisati kadrove još tokom školovanja. Uvoz radne snage takođe nije rešenje, jer i zemlje iz okruženja imaju ovaj problem. Manjak radnika primorava pojedine evropske kompanije da preuzimaju druge firme u regionu, da bi obezbedile potreban kadar za proširenje poslovanje i da bi se pripremile za period kada će biti još teže doći do ljudi koji imaju potrebnu struku. Vlasnici tih kompanija tvrde da im je radna snaga vrednija od imovine i spremni su da plate premiju za dobro obučene radnike.
Pronalaženje radnika jedan od najvećih izazova
Evrostata je uradio analizu koja je pokazala da je nedostatak radne snage u trećem kvartalu 2018. godine ograničavao proizvodnju u čak 83% mađarskih industrijskih preduzeća i da je isti problem imala polovina poljskih firmi i 44% preduzeća u Češkoj. Ankete u Srbiji potvrđuju da 75% preduzetnika smatra da je jedan od najvećih izazova za dalji razvoj njihove kompanije pronalaženje i angažovanje kvalifikovane radne snage.
“Ulaganja u bilo koji drugi aspekt poslovanja, unapređenje procesa, modernizacija, ili nešto dugo, dovode do povećanja obima posla, ali sve to polako pada u vodu ako nema dovoljno ljudi da taj rast i razvoj isprate. Kada pričamo konkretno o delatnosti kojom se ja bavim, a to je transport i kurirska dostava pošiljaka, već duže vreme celo tržište ide ka situaciji u kojoj smo danas. Profesionalni vozači su veoma traženi u Evropi i Americi, višestruko više plaćeni, što mi sa trenutnom cenom usluge u Srbiji ne možemo ni da sanjamo da ispratimo. Najčešće su to mladi ljudi koji se lako odluče da odu na par godina i rade dan i noć, u ne baš idealnim uslovima, kako bi zaradili i uštedeli da bi se po povratku u Srbiju skućili i bavili nečim drugim. U poslednje vreme često pomislim da je vozačka dozvola za C kategoriju trenutno vrednija i traženija od diplome bilo kog fakulteta”, rekla je Ljiljana Karaklajić, generalni direktor firme D Express.
Školstvo ne osluškuje potrebe privrede za određenim profesijama
Dodala je da je potrebno poboljšati komunikaciiju privrede i školstva, proizvoditi obrazovne profile koji su u deficitu i sa gotovo sigurnim zaposlenjem nakon završenog školovanja, fokusirati se na dualno obrazovanje, revidirati nastavne programe da bi odgovarali onome što tržište rada traži.
“Zatim, podizati ugled profesija koje su u deficitu, zanatlija, majstora raznih vrsta. To su sada, a tek će biti, ljudi koji su dobro plaćeni i traženi. Jasna mi je želja roditelja da im deca budu fakultetski obrazovana, i danas je to postalo jedna od najlakših stvari za ostvariti, ali zar nije bolje razmišljati praktično i izbeći da vam dete postane još jedan diplomac bez posla, kad mogu biti uspešni preduzetnici? Diplomiranih menadžera bez praktično primenjivih znanja nam ne manjka”, tvrdi Karaklajićeva.
Rezervisati mlade ljude
Darko Budeč, osnivač i direktor kompanije Buck koja se bavi industrijskim dizajnom i proizvodnjom svetiljki, ističe da je na problem nedostatka odgovarajuće radne snage ukazivao i pre nekoliko godina: “Sad je svima jasno da će za dve do tri godine to biti problem koji će za mnoge preduzetnike postati najveća smetnja poslovanju i mnogo toga treba da se već sada preduzme, jer će tada biti kasno i problem će biti nerešiv”. Dodaje da školstvo u Srbiji može da obezbedi dobre radnike, ali je pitanje kako ih zadržati u zemlji. Smatra da bi preduzetnici trebalo da rezervišu mlade ljude na vreme, dok se još školuju, i obučavaju ih za posao kojim će se baviti kad dobuju diplomu.
“Dešava se da moji radnici odu u stranu firmu ali se i vraćaju, bez obzira što su tamo možda dobili veću platu, jer se kod nas drugačije radi, tu se dobro osećaju”, rekao je Budeč.
Nema zainteresovanih krojača
Ivana Stanković je predsednica udruženja Ekobag, prvog ekološko-socijalnog preduzeća u Srbiji koje se bavi izradom torbi od bilborda i zapošljava žene starije od 50 godina. Žali se da gubi mnogo vremena da nađe krojačice, iako je očekivala da će one čakati u redu za posao.
“Jedva obezbedim po nekoliko krojača, nudim dobre uslove, ali nema zainteresovanih, što je teško poverovati. Ali ne gubim nadu, pišem nove projekte za dalji razvoj brenda, a porudžbine ne prestaju da stižu. Lakše ubedim finansijere da me podrže, nego nezaposlene žene da prihvate posao. Spremna sam i da ih obučavam koliko god treba. Teško je zamisliti da u Beogradu i okolini ne mogu da nađem žene koje su domaćice ili su ostale bez posla koje hoće da šiju, ali je nažalost tako. Ja sam po prirodi uporna i optimista i nastaviću da ih ubeđujem da za njih imam ponudu koju ne treba da odbiju”, poručuje Stankovićeva.
Izvor: BIF
Foto: Pixabay / rawpixel
