Priča od osmomartovskih demonstracija do belgijske odluke
U jednom od prethodnih brojeva podsetili smo na sada već višegodišnju, priču o skraćenoj radnoj nedelji. Od želje radnika da budu produktivniji i da svoje radne obaveze obavljaju na vreme uz što manje stresa, ali da pri tom usklade svoj privatni i poslovni život, do straha poslodavaca da ti zadaci ipak neće biti završeni, ali i težnje da izađu u susret radnicima, svaka država priču postavlja u svoj zakonski okvir i pruža određene rezultate. Sada je fokus na Belgiji – državi koja je u februaru saopštila da uvodi četvorodnevno radno vreme.
„Cilj je moći ljude i preduzeća učiniti jačima“
Jačina ljudi i preduzeća u rečenici belgijskog premijera Aleksandra De Kroa (Alexander de Croo), ogleda se u stanju da radnik obavlja svoje obaveze potpuno fokusirano i predano, da preduzeće to omogući i ostvari svoje poslovne ciljeve, a da nakon toga radnik ima potpunu slobodu za svoj privatni život. Belgijanci pokušavaju to da ostvare tako što će preko aktuelnog paketa reformi tržišta rada omogućiti radnicima da izaberu da li će raditi četiri radna dana po 10 sati za istu platu, a isto tako mogu da izaberu koje nedelje će raditi svih pet radnih dana.
Kada su u pitanju poslodavci, njima je zabranjeno da nakon radnog vremena kontaktiraju svoje zaposlene, što znači da Belgijanci mogu da isključe svoje službene telefone.
Ovim paketom reforme tržišta biće obuhvaćeni i frilenseri i privatnici.
Govoreći o drugim zemljama, pored Švedske o čijim planovima za kraću radnu nedelju svetska javnost zna već štošta, ili Finske koja zagovara istu priču od 2019. godine, postoji niz država koje prate probne rezultate, pogotovo u kovid vreme, kada je velika većina radnika morala ili mogla da radi od kuće.
Recimo, Španija eksperimentiše sa radnom nedeljom od 32 sata u okviru pilot projekta ističući da na taj način želi da utiče na oporavak privrede, vlada Japana je preporučila kompanijama da svojim radnicima omoguće da se opredele za četvorodnevnu nedelju zarad, kako kažu, blagostanja radnika; Nemačka i Velika Britanija na određenim nivoima (sindikati i stručne platforme) već prave preporuke u tom pravcu, a u Danskoj i na Novom Zelandu radnici uživaju ideju o kraćoj radnoj nedelji.
Problem u belgijskom modelu
Verujemo da ste čitajući sve vreme razmišljali o tome na koji način radnik dobija išta ukoliko radi četiri radna dana po 10 sati dnevno. Na ovaj način radnik će morati intenzivnije i duže da radi preostale dane, zbog čega je verovatniji povratak stresa, pojačan umor i smanjena mogućnost za obavljanje privatnih obaveza nakon radnog vremena.
Još jedan potencijalni nedostatak belgijskog plana je uvećanje broja radnih sati na dnevnom nivou, ali uz istu platu. Primer koji može da „pokopa“ model reforme tržišnog modela je u Andaluziji, gde je jedna kompanija uvela istu kraću radnu nedelju bez smanjenja plate uz povećanje broja zaposlenih za 15 %. Prodaja je tako, kako su rekli, porasla za 20 %.
Iako su navedeni nedostaci samo nagađanja ili prognoze, potrebno je pratiti način na koji se reforma odigrava, ali uz upozorenje da postoji bojazan da se isti model ne može „preslikati“ na svaku zemlju. Određeni modeli nekad ne mogu da se preslikaju na ostale države zbog drugačijih zakona i propisa. Možda ovaj andaluzijski primer govori upravo o tome.
Istorijska borba za kraće radno vreme i osnove dostojanstvenog rada
Dok današnji radnici uživaju u blagodetima i nedostacima radnog vremena i radne nedelje 21. veka, iza nas ostaje 8. mart, Međunarodni dan žena, podsetnik na vreme kada ni zakon, a ni poslodavci, nisu bili milostivi prema jednom od osnovnih životnih stvari – dostojanstvenom radu.
Iako je vremenom proslavljanje 8. marta postalo površno, komercijalizovano i svedeno na kupovanje karanfila, veliki deo građana i građanki, medija i organizacija dosledno je u pripovedanju toga šta smo dobili 8. martom, šta slavimo ovim datumom, a šta su politički koreni ovog svetskog dana. Dok narod proslavlja rezultate i postignuća, istovremeno se vraća na političke korene kroz organizovanje štrajkova i protesta zbog nezadovoljstva i neravnopravnosti.
Podsećamo, Međunarodni dan žena se obeležava u znak sećanja na demonstracije američkih radnica u Čikagu 1909. godine i na njujorški marš, gde je više od 15 hiljada žena tražilo kraće radno vreme, bolje plate i pravo glasa.
Još jedan značajan masovni protest, ali u novijoj istoriji, dogodio se u Aziji zbog, kako su rekli, smanjenih prava radnika. Protest se desio simbolično na Praznik rada, 1. maja 2015. godine, kada su radnici upozorili na takozvani sveopšti generalni štrajk ukoliko vlada usvoji planirane reforme tamošnjeg zakona o radu.
U Srbiji su još uvek najpoznatiji protesti frilensera o kojima smo takođe pisali. Nikako manje nisu važni protesti naučnih radnika i radnica, koji su se nedavno okupili u Beogradu ističući decenijski problem u kom, kako kažu, ne mogu da ostvare svoja prava na dostojanstven rad.
