Vidosav Kolarević direktor OŠ “Milan Vučićević-Zverac”, iz ivanjičkog sela Bratljevo, mogao bi da posluži za primer svim kolegama.
On je zasigurno jedini direktor u Srbiji koji već četrnaest godina svoje učenike dovozi u školu i nakon završene nastave razvozi kućama.
Dnevno pređe više od 140 kilometara. Ustaje pre zore kako bi na vreme stigao do svake udaljene kuće u raštrkanim zaseocima i mališane dovezao u školu. Nije mu teško, naprotiv, uživa u svakom trenutku provedenom sa decom, koja su ga od milošte prozvala Učo. Ima volje i želje da još mnogo godina vozi svoje učenike, ali nažalost “lada niva” nema više snage.
Direktorski posao je poprilično stresan, ali me učenici uvek razonode i napune pozitivnom energijom. Najčešće pričamo o tome kako im je u školi, šta su učili, kakve su im ocene, ali i o tome ko se u koga zaljubio. Družimo se i poštujemo”, kaže omiljeni direktor.
Svako jutro Učo, sada već poprilično dotrajalom “ladom nivom” poveze četiri nastavnika iz Ivanjice put škole u Bratljevu, a potom se vrati u još tri pravca za jedanaestoro učenika, kako bi svi u pola devet bili spremni za početak nastave.
“U početku sam učenike vozio svojim automobilom, a onda smo 2007. godine dobili “nivu” od poljske ambasade. Mnogo nam je značila ova donacija jer bez nje i mog “skromnog doprinos” pojedini učenici bi morali da pešače i po 15 kilometara u jednom pravcu. Međutim, vreme učini svoje pa nam je naša “niva” u prilično lošem stanju, prešla je 260 hiljada kilometara po jako teškom i nepristupačnom terenu i strahujemo da nas ne izda. Nedavno nam je lokalna samouprava uredila školu, dobili smo grejanje, klupe, uređene učionice, zasta su nam uslovi za rad više nego dobri, baš kao i naša dečica. Plašimo se jedino do kada će Niva izdržati”, stiče Kolarević.
Najteže je ipak na putu! Uz vozilo koje nije odolelo zubu vremena i sneg neretko u visini branika, po kiši, ledu, vožnje nisu uvek tako zanimljive.
Domar ili direktor?
Učo brine o deci, ali i meštanima Bratljeva jer sa njima skoro dve decenije deli dobro i zlo. Oni mu, kaže, i u najtežim trenucima vrate osmeh na lice.
“Razvezem decu kućama i u povratku uvek uzmem nekog od meštana ako ga sretnem na putu. Jednom sam vraćajući se iz Erčega povezao baku na čiju sam pretpostavku da sam domar, odgovorio kako radim kao direktor škole. Ona me pogledala gotovo razočarano i rekla: ‘Pa dobro, nije ti ni to loše’. Uvek me slatko nasmeju. To su mnogo dobri ljudi koji se jako žrtvuju da bi školovali decu i moja je obaveza da pomognem koliko god mogu”, zaključuje direktor Kolarević.
Izvor: Blic
